======================================
David Albahari
"Čarobna knjiga", Novi Sad, 2013.
======================================
“Krava je usamljena životinja” je zbirka izabranih kratkih priča Davida Albaharija, pisca koji je među najzaslužnijima za veliki bum najkraće prozne forme na srpskom jeziku. Izdavač “Čarobna knjiga” obuhvatio je ovom zbirkom više od sto najkraćih Albaharijevih priča. Pojedine, kao
Usamljenost i
Autobiografija nisu duže od jedne rečenice, dok najduže priče u knjizi staju u četrdesetak redova. Ištvan Erkenji, jedan od starih majstora kratke proze, nazvao je svoju zbirku sličnih formi “Jednominutne novele” i obrazložio takav naslov vremenom koje je potrebno za njihovo iščitavanje. Prateći njegovu zamisao ova Albaharijeva knjiga mogla je imati naslov “Poluminutne i kraće novele”.
Ako se ostavimo unutarknjiževnih asocijacija, “Krava je usamljena životinja” je odličan naslov - intrigirajuća sintagma koja, kao samostalna priča, koegzistira priči koju naslovljava, u duhovitoj simbiozi sa sjajno odabranom ilustracijom za korice. Korice su, u ovom slučaju, slikovito uputstvo za čitanje knjige. Sve što nam je potrebno “nacrtano” nam je na omotu: šolja sa pitomim dezenom, sklopljene naočari i otvorena knjiga.
Najsažetije rečeno, zbirka Albaharijevih kratkih priča je Albahari u malom! Tu su davidovski likovi: otac, majka, brat, sestra, sin, ćerka i
moja žena od čijeg pojavljivanja čitalac s pravom očekuje preokret u priči, naglo skretanje u novu dimenziju ili bar prizivanje stvarnosti. Pored ovih junaka, određenih isključivo vidom srodnosti sa naratorom, pojavljuju se i stranci pod punim imenom i prezimenom. Ovo precizno imenovanje likova, bez navođenja ikakvih njihovih karakteristika, i bez uvida u njihove misli, dovodi do zanimljivog apsurda - ono što je u golom životu dovoljno za identifikaciju, u priči je suvišan, besmislen podatak, kako pisac ističe u “Ursuli”. Poznavaoci Albaharijeve proze i u ovim minijaturama prepoznaće njegovo žongliranje svetovima stvarnog i nadstvarnog, ličnog i obezličenog, prelamanje napisanog u različitim ravnima i pogled na život iz zen-ugla. Dakle, što se tiče Davida Albaharija kao pisca, on je u ovoj knjizi neporecivo prisutan.
Ono što je moje čitanje njegovih najkraćih priča obojilo nostalgijom jeste podsećanje na Albaharija kao urednika i priređivača, neretko i prevodioca, brojnih antologija kratkih priča koje su se pojavile na srpskom jeziku. Mnoge od ovih knjiga i knjižica, objavljene su devedesetih godina, u vremena veoma teška po izdavaštvo, što je uticalo i na njihov tiraž i kvalitet izrade. Tim pre entuzijazam njihovog priređivača zadivljuje. Jedna od meni najdražih je antologija “Najkraće priče na svetu”, zarad koje su se udružila čak tri izdavača: Cicero iz Beograda, Pismo iz Zemuna i Matica srpska iz Novog Sada. Broširano izdanje sa lepljenim listovima koji su, sećam se, već nakon prvog otvaranja knjige krenuli da se odvajaju, kao urednik je potpisao Raša Livada, još jedan čarobnjak iz devedesetih. Knjiga je imala dva izdanja, 1993. i 1995., bez vidljive napomene o tiražu, a 2004. je objavljena u “Gramatiku” sa istim sadržajem, ali takođe u mekom povezu i u samo 500 primeraka. Iako naoko neugledna, sa očiglednim tehničkim nedostacima, ova antologija zaslužuje zvanje velike i značajne knjige. U njoj su priče 119 svetskih pisaca od kojih je pojedinima to bilo prvo pojavljivanje na našem jeziku. Od domaćih autora uvršćeni su Danilo Kiš, Svetislav Basara, Vladimir Pištalo, Milisav Savić i još nekolicina, dok je skromni priređivač prisutan samo kao autor predgovora i prevodilac, ali ne i kao pisac kratkih priča! Ova kompletna antologija, naravno, sadrži i belešku o piscima.
Albahari kao priređivač stoji iza (ili ispred?) mnogih značajnih zbornika i antologija. Bez preterivanja se može reći da je krajem prošlog veka njegovo ime bilo sinonim za kratku priču. U prilog ovom tvrđenju podsećam na priče slušalaca radio-emisije
Ozon koju je vodio Darko Kocijan. Svake godine je štampan zbornik najuspelijih priča koje je odabirao trojac Albahari-Pantić-Pavković, i tako tokom devet godina, u vreme kad su mnogi poverovali da mogu, pa i uspevali da napišu sjajne prozne minijature.
“Krava je usamljena životinja” je dobar povod da se podsetimo i ponovo osetimo draži kratkih priča čije čitanje ne oduzima puno vremena, a ostavlja prostora za razmišljanje.
