Mario Vargas Ljosa
"Književne novine", Beograd, 1990.
preveo Branko Anđić
======================================
Zanimljiva knjiga, interesantna struktura romana. Sama po sebi, struktura bi ostala samo kostur na kojem visi priča da nije veoma dobro osmišljena i ispričana. Roman je slagalica od reprodukcija slika i priča koje horonološki prate tri ključne teme: 1) odnos između pomajke Lukrecije i dečaka Albusa iskazan vrlo dinamično; 2) don Rigobertovi rituali u kupatilu, uspavljujući u svojoj detaljnosti, samodovoljni; 3) tumačenje slika prikazanih putem reprodukcija, njihovo oživljavanje, prelivanje u priče, bezmalo "dramatizacija" slika.Ono što ovu knjigu čini posebnom jeste osvetljavanje dečje seksualnosti. Nisam do sada nailazila na doticanje takve teme, osim, u drugačijem vidu, u "Loliti". "Pohvala pomajci" je negativ "Lolite": kod Ljose, dečak Alfonso zavodi svoju maćehu.
Za divljenje je hrabrost da se autor ove knjige dohvati tabua kao što je seksualnost deteta, za još veće divljenje sa kakvom spretnošću i sigurnošću vodi ovu priču od početka do kraja.
