ZLATNA KNJIŽICA

======================================
Vesna Janković
Prosveta, Beograd, 1985.
======================================

Kratak roman „Zlatna knjižica“ objavljen je 1985. godine u Prosvetinoj ediciji Savremena proza. Od tada je imao još tri izdanja, zaključno sa poslednjim 2011, u istoj izdavačkoj kući, u okviru iste edicije. Na osnovu toga reklo bi se da prvenac Vesne Janković nije zapostavljen od izdavača, a nagrada Miloš Crnjanski, koja mu je dodeljena po objavljivanju, govori nam da je kritika prepoznala značaj ovog neobimnog romana. Pa ipak, na „Zlatnu knjižicu“ je u našoj gradskoj biblioteci, a verovatno i šire, pala prašina u vidu zanemarenosti od strane čitalaca. Bez ulaženja u razloge za to, uglavnom nesagledive i oslonjene na pretpostavke, pokušaćemo da skrenemo pažnju na po mnogo čemu zlatnu „Zlatnu knjižicu“.

Roman Vesne Janković osmišljen je kao niz od 14 poglavlja koja, naslovljena i zaokružena poentom, mogu da egzistiraju i kao međusobno nezavisne priče. Ono što ovaj skup pripovesti ipak čini romanom jeste pravolinijski, hronološki tok pripovedanja, likovi koji se susreću, često i sudaraju, prelivaju iz poglavlja u poglavlje, kao i ponovljeni motivi koje spisateljica vešto dovodi u vezu sa osnovom pripovedačkog tkanja. U prvom planu je lik devojčice/naratorke i epicentar njenog sveta – kuća u Garašaninovoj ulici u kojoj živi sa bakom i dedom, dve tetke i majkom. Čitalac već u prvom poglavlju („Lenin puding od čokolade“) dobija uvid u jedno snovido detinjstvo koje po mnogo čemu liči na detinjstvo svakog čoveka, bez obzira na posleratne okolnosti u kojima se odvija. Tu su čulni nadražaji – mirisi, zvuci, ukusi, upadljive boje – najopipljivija stvarnost u životu svakog deteta. Oko male glavne junakinje „Zlatne knjižice“ kotrlja se bakino nemačko rrr, dekin štap otkucava sinkope, miriše Lenin puding... Drugo poglavlje („Eva“) uvodi nas duboko u animalističku prirodu deteta, u za odrasle izgubljenu dimenziju u kojoj i nameštaj i kamen i cveće imaju (i iskazuju) misli i osećanja. Ova dva početna poglavlja uspostavljaju atmosferu tajanstva i mašte koja dominira romanom.

Glavni likovi se pojavljuju u koncentričnim krugovima oko devojčice. U prvom, najbližem krugu, nalaze se baka i deda, u drugom tetke i retko prisutna majka, u trećem otac koji ne živi sa ukućanima. Svi likovi imaju imena (baka Fani, deda Veca, tetke Vera i Nada, majka Leposava...), osim devojčice kojoj se svaki lik obraća na svoj način, od bakinog musili i dekinog pusili do očevog cakani. U imenima tri ćerke, na mestu gde prema biblijskom nizu vera, ljubav, nada treba da stoji ljubav, našla se Leposava, predstavljena kao neljubav, bezdušna i beživotna majka, zavidna sestra, najveća zabluda svog oca. Vera je vatrena i riđokosa, slikarka Nada tirkizna, dok je Leposava bezbojna. Naratorkin odnos prema majci, opterećen gorčinom i izneverenim očekivanjima, često ostavlja utisak autorkinog ličnog obračuna sa prošlošću. Na poslednjim stranicama, ipak, lik Leposave ustupa mesto liku majke.

Odnos između bake i deke je prikazan kao dostojanstven, romantičan i iznad svega ljubavnički. Otac je džin-kukavica, teatralan i samodovoljan, rani izdanak posleratnog poretka u državi. Odlike novog doba prezentuje i lik devojčice Svetlane koja „konfiskuje“ kućicu u tuđem dvorištu, proglašava sebe za doktorku, naplaćuje usluge i zavodi red u skladu sa ličnim interesom. Dečja igra i ovaj put je izoštren odraz stvarnosti.

Govor kojim se roman obraća čitaocu tepavo je i povremeno zagrcnuto detinje kazivanje u sažetom prošlom vremenu („baba uradila, deda viknuo...“). Jezik je posebno bitan element, gotovo zaseban junak knjige, sredstvo opštenja u više ravni. Baka Fani, nemačkog porekla, u određenim prilikama govori na maternjem jeziku – kada se obraća ćerkama, a ne želi da drugi (uglavnom dete) razumeju ono što govori, a na srpskom, začinjenom nemačkim rrr i neopterećenom padežima kada razgovara sa dedom. Deda, poreklom iz Niš(a), uživa u dijalektu svog kraja, dok oboje za psovke biraju mađarski. Jezik je prostor u kojem se likovi igraju i zabavljaju (zabavljajući pri tom i čitaoca), jedna od mnogih čarolija kojima svetluca svet detinjstva u Garašaninovoj.

Vreme u ovom romanu teče podzemno, ispod nivoa na kojem se odvija svakodnevni život. Prisutno je, ali na pritajen, podmukao način, kao nasilje stvarnosti nad snom. Čitalac saznaje tek iz dedinog usputnog obraćanja baki („Fani, otišli su oni tvoji...“) da je Beograd oslobođen, iz Leposavinog komentara ( „Ja sam mogla da imam i petnaest pari cipela, a moje dete...“) o prilikama u koje je porodica zapala. Dete ne ume da predvidi posledice ovih promena i zato im ne pridaje važnost, ali uzročno-posledična nit je zategnuta kao struna od prvog do poslednjeg poglavlja. Garašaninova postaje Ulica Svetozara Markovića, bakinu kuću zamenjuje stan u Cvijićevoj, a otkriće suza i sinkopa stiže kao gorki talog iskustva petogodišnje devojčice.

„Stvarnost ili san, u čemu je razlika“ - na više mesta u romanu čuje se mudrost bake Fani. Uz privezak u obliku zlatne knjižice i obećanje darodavcu-dedi da će njega staviti unutra, na prvu stranicu, glavna junakinja se otiskuje u „stvarnost koja se raspada“ i u kojoj je nemoguće opstati bez snova.