TATJANA JANKOVIĆ

VAŠARSKI MAĐIONIČAR

2009-10-05T13:15:00.000-07:00

======================================
Jelena Lengold
"Arhipelag", Beograd, 2008.
======================================

        Šta uraditi kada otkrijete da je neko napisao vašu priču pre vas? Meni se to već dešavalo: jednom sa Vasom Pavkovićem, više puta sa Mihajlom Pantićem, a kada je u pitanju Jelena Lengold - radi se o gotovo čitavoj knjizi!
        Volim priču-unutar-priče, volim da ih pišem i da ih čitam. U knjizi "Vašarski mađioničar" - u okviru priče "To sam mogla biti ja" - Jelena Lengold ima priču o Viktoru. Izbor upravo te priče za prvu u zbirci jeste dobar izbor zbog same priče, onoga o čemu ona govori - mogućnosti da se bude neko drugi, minutima koji nas dele od drugog sveta, druge dimenzije - ali ja volim da mislim da joj je to mesto najviše dodeljeno zbog prve rečenice:
        "Da sam se rodila samo nekoliko minuta ranije, bila bih Viktor."
        Navratila sam se bar pet puta na tu rečenicu, pre nego što sam prešla na sledeću stranicu. U stvari, ta rečenica jeste čitava priča, jedna od onih najkraćih na svetu.
        Jelena Lengold piše o mačku; ja imam priču o mački. Ona govori iz ženskog lica, ja - iz muškog. A obe se vrtimo oko istog: kućni ljubimac, personifikacija bračnog problema o kojem se ćuti.
        Priča "Vašarski mađioničar" izvukla mi je tepih ispod nogu! Čitajući je, sa svakim redom sam postajala svesnija toga da sam priželjkivala da napišem baš takvu priču. Naklon majstoru koji je tako uspešno primenio spisateljsku hrabrost!
        Kada sam pročitala naslov jedne priče, "Džepovi puni kamenja", ozbiljno sam se štrecnula. Pomislih: ne, ovo je previše! Pa ja sam takođe napisala priču o džepu punom belutaka!!! Doduše, ne govorimo o istom Lengold i ja, ali - i džep je tu, i kamenje je u džepu...
        Zabavlja me da pišem iz muškog lica. U "Vašarskom mađioničaru" Jelene Lengold nekoliko priča je napisano iz kože suprotnog pola. "Nebo", na primer. Majstorski vođeno pripovedanje! Da je u pitanju film, rekla bih: odlična montaža.

Pisanje koje ostavlja bez daha: Jelena Lengold

        "Ofelijo, idi u manastir" - kako je to slobodna, opuštena, raspuštena i duhovita priča ili rasprava, odnosno "ljutit feministički pamflet"! I sama, svaki put kad čujem Nedu, vršim analizu teksta i besnim. Od sada ću pomisliti i na Jelenu Lengold i nasmejati se. Čitajući u istoj priči deo vezan za književni lik po imenu Tamara, nastavila sam da se smejem, i Mihajlu Pantiću i sebi. Dobro se sećam te Pantićeve priče - dugo sam je vrtela u glavi posle čitanja, vodeći neme rasprave sa njenim sačiniteljem. Ali, eto, Jelena je to i zapisala i objavila :)
        Zbog jednog od motiva oko kog je spletena priča "Snikers", godinama maštam o nekakvom mikročipu ili bilo kakvom uređaju koji bi, ubačen u glavu, beležio ideje za priče koje se pojave u nedoba.
        I tako dalje.
        Ako u knjizi "Vašarski mađioničar" uopšte postoji nešto o čemu do sada nisam pisala ili nisam razmišljala, onda je to Jelena Lengold napisala u obliku mojih budućih misli.
        Dugo sam tražila, u savremenoj srpskoj književnosti, spisateljicu čije bi me pisanje ostavilo bez daha. Na kraju sam je našla - u Jeleni Lengold. I sada, tako ostavljena bez daha, čitam dalje: "Lift", pa "Baltimor".

DEČAŠTVO

2009-06-06T17:32:00.003-07:00

======================================
DŽ. M. Kuci
"Paideia", Beograd, 2004.
prevela Arijana Božović
======================================

Kad me pisac osvoji prvom svojom knjigom koja mi dopadne ruku, nadalje volim da čitam držeći se redosleda objavljivanja. Pošto u Kucijevom slučaju nisam uspela da dođem do njegove prve knjige, a bila sam nestrpljiva da čitam dalje, uzela sam njegovu biografsku knjigu "Dečaštvo". Ušla sam u "Dečaštvo" puna znatiželje, jer je tema toliko različita od "Majstora iz Petrograda" i sasvim je lična. Međutim, "Dečaštvo" nije nimalo ličnije od knjige o Dostojevskom. Kuci je i tu precizan, kao da vrši autopsiju tuđeg odrastanja. Nema topline, idiličnih slika detinjstva. To je portret umetnika u trenutku kada on u sebi spoznaje pisca, ali ga ne prepoznaje.

MAJSTOR IZ PETROGRADA

2009-06-06T17:32:00.001-07:00

======================================
DŽ. M. Kuci
"Paideia", Beograd, 2008.
prevela Arijana Božović
======================================

        Siže ovog romana je rukavica bačena u lice ljubiteljima Dostojevskog. Ja sam prihvatila taj izazov rešena da raščistim s dilemom da li je Kuci sasvim lud ili neverovatno dobar pisac.
        "Majstor iz Petrograda" je naslov romana koji govori o sedam dana koje, na vest o smrti pastorka Pavela, Dostojevski provodi u Petrogradu pokušavajući da rekonstruiše Pavlovljevu smrt. Autor pravi i korak dalje u svojoj drskosti da uzme Dostojevskog za lik u romanu, pa izvrće istorijsku činjenicu da je pastorak nadživeo svog očuha.
        Posle samo nekoliko pročitanih stranica shvatila sam da sam otkrila neverovatnog pisca i da ću ići gde god me povede. "Majstor iz Petrograda" nije pokušaj oživljavanja Dostojevskog u izmišljenih sedam petrogradskih dana. Roman je složeni prikaz, rekonstrukcija procesa koji je doveo do nastanka "Zlih duha". Kuci uspeva da isplete priču nepredvidljivo se otiskujući u one događaje u izmišljenoj stvarnosti koji se pokazuju kao ključna mesta za njegov roman "Zli dusi". "Majstor" je knjiga o nastajanju knjige, o odnosu između fikcije i realnosti. Sjajno napisano, nezaboravno, svedenim, preciznim rečenicama iskazano.
        Ovom knjigom Kuci mi je uručio pozivnicu za sve ostale njegove knjige. Kada sam je pročitala, obratila sam pažnju na to ko je prevodilac koji je sa osetnom ljubavlju i posvećenošću preveo ovu knjigu. U pitanju je Arijana Božović. Od naslova do poslednje tačke, Arijana, bravo!

POHVALA POMAJCI

2009-06-06T17:31:00.000-07:00

======================================
Mario Vargas Ljosa
"Književne novine", Beograd, 1990.
preveo Branko Anđić
======================================

        Zanimljiva knjiga, interesantna struktura romana. Sama po sebi, struktura bi ostala samo kostur na kojem visi priča da nije veoma dobro osmišljena i ispričana. Roman je slagalica od reprodukcija slika i priča koje horonološki prate tri ključne teme: 1) odnos između pomajke Lukrecije i dečaka Albusa iskazan vrlo dinamično; 2) don Rigobertovi rituali u kupatilu, uspavljujući u svojoj detaljnosti, samodovoljni; 3) tumačenje slika prikazanih putem reprodukcija, njihovo oživljavanje, prelivanje u priče, bezmalo "dramatizacija" slika.
        Ono što ovu knjigu čini posebnom jeste osvetljavanje dečje seksualnosti. Nisam do sada nailazila na doticanje takve teme, osim, u drugačijem vidu, u "Loliti". "Pohvala pomajci" je negativ "Lolite": kod Ljose, dečak Alfonso zavodi svoju maćehu.
        Za divljenje je hrabrost da se autor ove knjige dohvati tabua kao što je seksualnost deteta, za još veće divljenje sa kakvom spretnošću i sigurnošću vodi ovu priču od početka do kraja.